Бити одбачен

27 Септембар 2020

 

Бити одбачен

 

Дешава се да особа осећа да је грубо и неправедно одбачена од стране друге особе, не запитавши себе како је томе сама допринела. То проузрокује тешка и непријатна осећања, такорећи патњу, већег или мањег интензитета. Међутим, оно што је веома важно како ова патња не би била јалова, јесте проверити колико је одбацивање присутно у реалности, а колико је „плод маште“. Наиме, уколико смо се некада у прошлости , у детињству осећали одбаченим, неприхваћеним,  велика је вероватноћа да ћемо то касније у животу доживљавати, видети и тамо где га заправо нема. То је тако због повећане осетљивости на одбаченост, услед ранијих нежељених животних искустава. Особи која је осетљива на одбацивање на сваки и најмањи сигнал, и назнаку могућности да ће бити одбачена, почиње да се пали лампица, аларм за узбуну и јавља се страх да ће поново бити одбачена. Онда се заправо дешава да од тог страха ( а знамо да  „У страху су велике очи“ ) види у понашању друге особе оно што носи у себи ( одбацује саму себе као што је то некада неко други чинио). Активира се стара матрица, и особа брзо улази у стање патње, а заправо се све одиграло само у њеној глави и души, али не и у реалности. Оно што се у реалности заиста деси је само неки окидач нпр. Нека ситуација која провоцира поменуто осећање. Да ли ће се особа „упецати“ , зависи од више фактора : претходног бављења тј рада на  тој теми, зрелости, свесности, вештине комуникације ( способности да са другом особом „изкомуницира“ ) поверења у другог, спремности да ради на себи итд.

 

Зрелост нас позива на преузимање одговорности за последице својих чињења или нечињења. Много је лакше па је зато и чешће окривити другог тј. одговорност пребацити на другу особу. Та друга особа мора бити довољно самосвесна како не би  прихватила на своја леђа туђи терет ( „набацивање кривице“ ) имајући јасан увид  да то није њено и одлучност да неће да носи туђе. Дешава се и да људи понесу туђе, али то је све бесмислени зачарани круг који не води ка бољитку… само се тај јад шири на другог као нека болест…

 

Постоје две опције :

 

једна је да особа у садашњости понавља прошлост, без икакве свести да је то изазов и шанса за раст, искључиво кривећи друге за своју патњу.

 

Друга опција је да особа ситуацију схвати као позив на раст, позив да погледа у себе. То је узвишено место где психотерапија коначно може да почне.

 

 

 

27. септембар 2020. Шабац                                                      Мирјана Васић, психолог и психотерапеут