Контрола

Контрола 

Контрола коју спроводимо над другима је велики терет. Одустати од ње доноси олакшање ономе ко ју је упражњавао, али и ономе над ким је практикована јер та особа сада коначно може несметано да преузме контролу која јој припада, не мора да се бори за њу. Свако ко је добио највећи могући дар, а то је живот, самим тим је добио и право на њега тј. на његову контролу. Нико нема право да другоме ускраћује ту слободу. Изузетак су деца јер њих оправдано контролишемо у циљу заштите њихових живота и ради њихове добробити, али и то треба дозирано и ограничено попуштати како би и они полако могли да развијају само-контролу и осећање одговорности, постепено се суочавајући са последицама свога понашања. Успешно управљање својим животом и контрола над собом је један од предуслова али и критеријума сазревања. Што родитељ више попушта у контроли, утолико он више даје могућност детету да самоконтролу развија у себи. У којој мери ће се то догодити између осталог зависи од саме личности детета, али родитељ би требало да детету обезбеди психолошки простор за ту врсту развоја. Није сваки родитељ спреман на то. Често је та спремност у директној вези са осећањем испуњености својим животом. Уколико се осећамо празно, утолико ће нам бити теже да пустимо контролу јер нам она даје неку врсту лажног испуњења.

Не заборавимо да је давање слободе највећи израз љубави и поверења у другог!

Упозорење и контраиндикације : овакво понашање је веома ризично, јер од тога могу да им порасту крила, па да одлете путем свог живота…

Интензитет наше спремности на то је њихова снага.