Није до тебе !

02 Април 2022

 

Није до тебе

 

Када је тог јутра погледала на сат, било је тачно 8. Радни дан је, требалa је већ увелико да буде на послу. Међутим, она изненада постаје свесна како и даље седи на свом кревету у пиџами и гледа у једну тачку. Кроз главу јој пролази мисао Треба да кренем, али њено тело као да је заковано за кревет. Јер тело има своју истину и своју вољу. Оно зна кад нешто неће. Ум види да није шала, мора да уважи тренутно стање и почиње да тражи решење, прискаче у помоћ јер као да се упалио неки мали црвени аларм. У глави се врте сцене дешавања предходног радног дана, када је водила непријатан разговор са шефом. Не само да је он незадовољан, него ако њега питате, нико никада није ни био задовољан њеним радом, јер она је безвредна. У том тренутку посумња и она у саму себе, замало да се извини за своју безвредност, и покајнички замоли за опроштај ! Он јој се обраћа повишеним и непријатним тоном. Она се осећа кривом. Разговор је остао недоречен иако је тражила да донесу  неки заједнички закључак, али он је имао друге обавезе, није њему то ни било тако важно. Морао је брзо да прекине јер чекају га други важни послови јер он је јако важан за разлику од тог небитног разговора који су управо водили, осим оног дела о њеној безвредности … то је за њега био најважнији део разговора … али он сада свакако жури … мора да иде …

 

То се догодило јуче. А данас она постаје свесна чињенице да њено тело одбија да се врати на то место. Да ли сте доживели да Вам сопствено тело изненада и безкомпромисно каже Не? Ту нема преговарања … Ово Не је стварно Не … Њен ум је помало затечен и осећа се позван у помоћ, шта јој је чинити? А душа осећа страх и тугу … Па шта ти је сад одједном, као да си први пут доживела непријатност на послу? Каже себи. Сви то понекад доживљавамо, па то је нормално. 

 

Сећаш се онда када је колегиница викала на тебе а теби ни после више година од тада, није јасан разлог, шта јој би? Ћутала си, чекала да прође и покушала да умањиш значај тог догађаја и да га што пре заборавиш. Објашњење си покушала да добијеш, додуше стидљиво, али безуспешно. Ни дан данас не знаш шта је био разлог, нити си могла наслутити да је то само почетак  игнорисања, искључивања, омаловажавања и манипулације, пакета изненађења, који те на жалост тек чека.

 

Па сећаш се како те годинима шеф никада није питао ни за шта, иако је то да дајеш своје мишљење и препоруку управо у опису твог радног места, чија је основна функција баш саветодавна. Али не, то за тебе не важи, јер ти немаш ништа паметно да кажеш … Тебе некако треба поправити, средити … То ће шеф, он ће да те среди … Он је махер …

 

А сећаш се онда када су ти после више твојих упорних молби обећали да ће ти за посао обезбедити један лап топ, речено ти је  То је завршено.  Ни пола године касније ниси га добила … 

 

Па сећаш ли се када је колегиница престала да разговара са тобом не желећи да ти да било какво објашњење за то? А онда ти је шеф тих дана строго рекао како мораш да сарађујеш … Чудом си се чудила шта те је снашло а када си покушала да му објасниш да ниси ти та која одбија да разговара, речено ти је да то није тако … Хм...помислилила си ти… Можда стварно и није … Чим обоје тако мисле, мора бити нечег у томе, мора да је нешто до мене … ипак, њих је двоје, а ти си сама …Осећаш се збуњено и забринуто ... 

 

А сећаш се када уђеш у канцеларију, а она онда изађе ? Па тако једном, па други пут, па више пута ? А ти гуташ кнедлу у грлу и задржаваш тугу која хоће да избије на очи … Јер чиме си то заслужила, питаш се? Шта сам ти лоше учинила , реци, шта ?? Тишина као одговор је бонус казна за твоје постојање …

Сећаш се када ти се шеф који је до јуче сасвим лепо разговарао са тобом, данас одједном грубо обрати па се ти штрецнеш и заледиш од изненадног непријатног тона ? Тек после неколико таквих ситуација  увидиш да му неко нешто сугерише, даје конкретне инструкције и манипулише његовим понашањем, о чему он не слути ништа …Он у ствари само игра, онако како му неко други свира ... јер верује ономе што му се каже, не запитавши се да ли је то баш све тако … и наравно да тебе не пита за мишљење, нити га уопште занима да чује и другу страну, па нисмо ваљда на суду …

 

Сећаш се кад си му се једном приликом обратила онако људски, искреним речима:  Никада се горе нисам  осећала на послу , а он ти са самозадовољним смешком одговорио Па знам ја то, не мораш да ми кажеш… након чега је уследио тајац из ког је вриштало твоје осећање шока, неверице и понижења …

 

А сећаш се када се у твом животу десио један леп и важан догађај, па за свој успех ниси добила ни једно Честитам, бар из куртоазије … Уместо тога добила си апсолутно игнорисање ... Надређени би требало беше да мотивишу своје запослене ... ? 

 

Сећаш се када си приметила да те неки људи помало другачије гледају него иначе ... Оклеветана си, а манипулатори се хране ситним лажима и клеветама ...

 

Пуно тога је још било последњих година и све си ти то лепо одћутала и чекала боље дане, па зашто се онда баш сада, одједном, нешто жалиш ? … Свашта ! … Кажеш мобинг ?! Мора да се шалиш … ха ха ха, мобинг у Србији?!  Хајде, изволи, докажи ! 

 

Еее … А ти и даље не можеш да прихватиш да те неко једноставно не воли, једноставно ниси му драг. Чудиш се томе, иако те живот упорно годинама уверава да је тако. Једноставно, неко те не прихвата. И наравно, није ствар у томе да ли те неко воли или не, већ како се тај неко понаша. Забрана насиља је регулисана законом, па бар би то требао бити довољан разлог за ненасилно понашање, ако не неки хуманији разлог, да не кажем хришћанскији који каже Не чини другоме оно што не желиш да други чине теби.

 

А када се неко толико лоше осећа због нечијег непријатељског и увредљивог понашања до те мере да то  нарушава његово здравље и када жели да оде са тог места и више се никада ту не врати, онда ће ти исти, поменути, узвикнути сви у глас, као један, како си само Безобразна, бре! … јер си их оставила на цедилу у сред неког великог и важног посла, чист безобразлук, па тако је најлакше ! … као да чујем те речи …

 

И тачно је да неким људима никада нећеш бити довољно добра, шта год ти радила или не радила. Јер једноставно душо схвати, НИЈЕ ДО ТЕБЕ

 

И као што неко лепо рече - Насиље се не решава, од насиља се одлази … 

 

 

април 2022, Шабац                                                                                                   Мирјана Васић