Психолошко / емоционално насиље

   

  Психолошко/емоционално насиље

 

 (… Или када се неко лоше понаша према теби...)

 

Тема насиља је толико заступљена  у нашем свакодневном животу, да нам се често чини да је о њој већ све речено, све  осим оног најважнијег - како решити тај тежак друштвени проблем, док се понуђена решења недовољно примењују...

 

Насиље се најчешће дефинише као понашање које угрожава здравље, развој и достојанство друге особе. Познато је да се оно појављује у различитим облицима : физичко, психичко, електронско, сексуално, социјално итд.  Ми ћемо се овом приликом највише позабавити емоционалним насиљем, јер се оно објективно најтеже уочава. Када је у питању било који други облик насиља, а нарочито физичко, његове последице су очигледне, јер се испољавају кроз физичке повреде, модрице и сл, док су код психолошког насиља последице најчешће скривене од очију других. Ту спадају : вербална агресија, вређање, омаловажавање, игнорисање, оговарање, подсмевање, претња, одбацивање, застрашивање  итд. Услед  тога што га је тешко уочити, јер нема видљивих последица (главна последица су лоша осећања жртве),  постоји још један додатни проблем, а то је да се овакви облици насиља често не препознају као „ право насиље“, па се тиме минимизира тј. умањује његов значај. Иако наше искуство потврђује да вређање није ништа мање болно од ударца, иако и сам закон то каже, неки људи се са тим не слажу. Међутим, општепознато је  како овакве појаве могу бити болније, a њихови ефекти дуготрајнији него што је то чак случај код  физичких повреда. Једино ко нешто поуздано може знати о томе јесу насилник и жртва, и уколико жртва има среће, она ће имати особу од поверења са којом може поделити своју патњу. А шта са онима који немају подршку у свом окружењу? Нажалост, најгора ситуација настаје када неко ко доживљава омаловажавање, вређање, игнорисање и слична понашања која су по правилу праћена осећањем  туге,  мање вредности, неприпадања, одбачености, нема са ким да разговара о томе што га мучи. Тада се жртва осећа потпуно усамљено и уколико та негативна осећања дуго трају, могу имати веома тешке последице. Треба имати  у виду да је један од најчешћих узрока самоубистава код младих управо ово осећање одбачености, изопштености од групе вршњака. Сва понашања која имају за циљ игнорисање неке особе, подразумевају удаљавање и избегавање нечијег присуства као да је заразан, игнорисање потреба те особе и давање доприноса у циљу стварања такве особе невидљивом. Такво понашање не доноси ништа позитивно. Жртва може почети да манифестује изразито негативна осећања. Игнорисање неког је једнако његовом потчињавању или чак уништењу, а погоршава се окрутном тишином, коју жртва не зна како да тумачи . Они који су игнорисани често осећају тугу, која се може развити у депресију. Осим тога осећају љутњу, страх и кривицу. Такође, доживљава се и јака анксиозност и стрес, јер особа не разуме шта то ради погрешно и зашто пролази кроз овакав третман од стане друге особе. Такође, истраживања су показала да често долази и до физичких симптома као што су главобоља, несаница и замор. Када све ово знамо питање је шта чинити када смо сведоци ове појаве? Прво морамо бити свесни да овакво понашање не само да не решава ништа, већ примењено као облик казне за другог, сигурно уништава однос. Свакако се ради о лошем управљању комуникацијом. Тишина у комуникацији може бити позитивна, међутим када се користи као средство контроле или кажњавања, постаје злоупотребљена и сигурно неће решити конфликт. Када постоји проблем између два човека, једини здрав лек је пронаћи пут до дијалога с циљем проналажења решења. Тишина и растојање само изазивају неспоразуме и на крају не решавају ништа. Зато, имајући све ово у виду, покушајмо да не будемо узрок нечије патње, јер то је најмање што можемо учинити једни за друге! Такође, сваки вид добронамерног разговора и подршке је добар лек за ове проблеме. Сви ми запослени у школи, свакодневно се бавимо  превенцијом насиља  кроз различите активности као што су : разговори и радионице превенције насиља на часовима одељенске заједнице, радионице за родитеље, организовање  представа, трибина, спортских активности, учење ненасилне, асертивне комуникације и конструктивног решавања конфликата, али најбољи наш допринос је свакако добар лични пример који дајемо другима.

 

Лек за вршњачко насиље није толико у забрани и казни, колико у смањењу непријатељских и изградњи добрих, пријатељских односа. Из овог разлога је неопходно да школа појача своју васпитну функцију. Ученике треба подржавати у ненасилној комуникацији учећи их одговорности за себе. Ми смо одговорни за то шта говоримо и радимо, али нисмо одговорни за то како ће други то разумети и како ће се понашати према нама. Важно је да децу ојачамо у уверењу да нико нема право да се лоше понаша према њима, а уколико се то догоди то није њихова кривица већ је њихова одговорност да заштите себе, а ево и конкретних савета како :

 

  1. Ослушните себе – само ви знате како се осећате, шта мислите и у то треба имати поверења.
  2. Престаните да кривите себе – жртва се често преиспитује чиме је “заслужила“ одмазду, али истина је да ви нисте одговорни за туђу агресију.   
  3. Супротставите се – најбоље је поставити одлучну и јасну границу , нпр„ Стоп,не желим то да слушам“
  4. Пронађите групу за подршку – важно је имати некога са ким можете разговарати о томе што вам се мучи.
  5. Не покушавајте да промените агресора – само онај ко сам жели, може да се промени, никога на то не можемо натерати, али зато се према себи треба понашати са поштовањем.

 

Веома је важно подизати свесност о врстама насилног понашања и означавати га као неприхватљиво. Суштинско решење је оно које је усмерено на изградњу добрих, пријатељских односа, посебно у вршњачкој групи коју чини одељење. Уместо „ владавине јачег“ где су чланови групе себични, алфа дечаци прете физичким насиљем, а девојчице сплеткама, одбацивањем и искључивањем , требало би успоставити „владавину правичности“ јер тада у групи није важно ко је јачи, већ ко је у праву и да ли је нешто фер или није. Тада се чланови групе поистовећују са другим члановима, важно им је како се други осећају, уважавају права других и то је онда група у којој преовлађују пријатељски односи. Међутим, то не значи да онда нема конфликта. Основна разлика је у томе што је у току конфликта доминантна емоција љутња, а не непријатељске емоције презира или мржње. У првом случају остали чланови групе делују тако што раздвајају, спречавају, штите жртву и осуђују оног члана који је неправичан и насилан. 

 

Социјализација удружена са подучавањем ненасилним методама решавања конфликата и асертивној комуникацији, може дати жељене резултате не само у спречавању вршњачког насиља, већ и у изградњи одговорних, самосталних и функционалних одраслих особа, што би требало да је главни васпитни циљ и школе и родитеља. Томе би требало бар да тежи  свако друштво уколико није дигло руке од самога себе...