Радовање срца

Радовање срца

Можда ми писање помогне, бљеснула je као спас, изненадна мисао из дубине њеног бића, обојена трачком наде. Успореним покретом као да покушава да сакрије тек насталу варницу узбуђења, пажљиво је удомила стари лап топ на своје бутине, ногу испружених све до сточића који се налазио преко пута места на ком је седела. Иако је у том удобном положају, идеалном за куцање по тастатури, проводила доста свог  слободног времена, она већ дуго ништа није писала.

Кликнувши на један од запостављених фајлова, у први мах је изненади призор уредно сложених  наслова настајалих предходних пар година. Летимично их прегледавши, упркос помисли о њиховој несавршености и како би их требало хронолошки поређати, обузела ју је пријатност. Неки делови које управо сада чита учинише јој се допадљивим … док јој неки делују потпуно непознато, као да их види први пут … као да те речи није она сама написала …

У сваком случају, било је ту различитих тема и све су биле њене.

Зашто је тако пуно времена прошло од последњег писања ?

Можда дуго није патила …

Можда се дуго није осећала довољно подстакнута неком темом …

Можда је мислила да нема ништа важно да каже …

У сусрету са устајалим записима, који као да су се намерно све до сада скривали у фолдеру неупадљивог имена, у њој је изненада поново оживео осећај лепоте стварања, који је интензивно доживљавала док је свакодневно писала.

Сетила се пуноће тих врелих летњих дана које је проводила сама у свом малом стану, типкајући по тастатури, при чему је имала само неопходне контакте са спољним светом. Нико и ништа јој није недостајало. Једино друштво које  се уклапало у ритам ове свакодневице, била је њена мачка. Обе су се налазиле у неком блаженом стању мира и тајанственог склада са собом, чинећи савршени тандем. Време би протицало много бржим темпом од уобичајеног, остављајући у њеног души утисак као да је све то у ствари - Један Дан.

Инспирацију и подршку је налазила у тишини. Знала је да без ње писање не би било могуће. Та неопходност тишине, давала јој је велику моћ. Не само да је од ње много зависило, већ је она истовремено била и Извор. Била је то она Тишина коју Руми назива језиком Бога, а да је све остало само лош превод …

Отварању заборављеног фајла предходио је троми осећај досаде, праћен нелагодом, изазван доживљајем недостатка нечега што није могла  дефинисати, нечега неодређеног …

Питала се шта би то могло бити ?

Чиме би се то могла одагнати ова надолазећа сива празнина која је бестидно разјапила своје претеће чељусти и са којом није желела да се суочи? Страх од тог сусрета и покушај да га избегне, повели су је право ка тастатури, и слова су почела да се нижу. Како је тај воз густо нанизаних вагона речи одмицао, тако је њој бивало све лакше а ружна аждаја се лагано све више удаљавала.

Осетила је олакшање.

Писање јој је помогло.

Чула је за појаву да неки писци своје писање доживљавају судбински, као неминовност, као лични спас. И сама је доживела нешто слично док је писала своју прву књигу. Ипак, највеће изненађење за њу је било откриће да нема веће награде нити признања за објављено дело, од искуства самог процеса његовог рађања! То сазнање била је њена лична Еурека ! Искуство лепоте стварања ради стварања ... сетила се ларпурлатизма и часова књижевности из гимназијских дана …

Са друге стране, нешто је и  изгубила. Била је то илузија о материјалној сатисфакцији коју је потајно прижељкивала, као и илузија о неком значајном професионалном признању...  можда чак и популарности, што да не …

Ниједно од тих очекивања, којих се сада постиде, није се остварило.

Највећа подршка дошла је од неколицине људи који су је волели, углавном најближе породице и пријатеља, пар колега, полазника њених едукација и познаника ...

Једна од непријатности, са којом је брутално била суочена, било је игнорисање од стране појединих особа … Иако је најављени догађај, промоција књиге, напунио салу публиком и био лепо медијски пропраћен , могло би се рећи и објективно успешан, убрзо након тога осетила се усамљено као никада раније. Осетила се и издано… Приписала је то својој преосетљивости и детету у себи, вечно жељном пажње и љубави. Осим тога, њеном егу је била потребна потврда сопствене вредности. Била је свесна тога.

Зашто би уопште било коме морало бити важно оно што је мени важно? покушавала је себе да утеши. То се и онако само може очекивати од ближњих и једног дела публике. Али када је нешто њој тако значајно, желела да подели са свима, као дете које је тек открило неко чудо, морала је да се суочи и са другом страном медаље. Била је то незаинтересованост, нарочито хладна и болна када би долазила од оних које је сматрала блиским.

Једном је негде прочитала да су дељење успеха и среће са другима, много суптилнији и поузданији инструменти за мерење квалитета и дубине односа, него што су то неуспех, туга, несрећа ...  Сада је то и сама искусила. Истина је. Можда се у томе крио прави узрок њене усамљености … Недостајало јој је више дељења радости са пријатељима … Без тога, срећа би губила свој сјај и лако би се могла претворити у тугу… 

Углавном, од почетне идеје о писању књиге, преко остварења и свега што је уследило, за њу је највећи лични добитак, без сумње, био сам чин стварања.

Писала је да себи улепша дане, да себе почасти смислом. Радила је то из потребе за испуњењем. Тако се осећала својом. Можда је то био њен начин да побегне од притиска свега неважног што је надирало са све четири стране света …

Имала је доживљај да се писањем ослобађа окова бесмисла и да је то једино што јој је потребно и довољно за дневну дозу среће. Самоћа, тишина и лап топ постали су главни реквизити њеног малог новооткривеног раја, изван чега за њу није било ничега нарочито битног.

Свега овога се радо присећала док је површно прегладала текстове , на некима се мало дуже задржавајући … Могла је да осети сладуњави мирис који испуњава простор у ком је проводила дане и ноћи и да види сенке које су се по њему кретале.

И сада, док је очајнички тражила извор било какве радости, не само да је било пријатно закорачити у тај времеплов, него се нашла усидрена баш на овом месту које јој дарује одговор ком је одмах поверовала, за којим је трагала. Сада је могла да му се препусти са задовољством и управо је то и учинила. У том плесном сусрету јагодица њених прстију са тастатуром, догодила се чаролија.  

Како се само тога раније нисам сетила ... – дубоко је уздахнула са великим олакшањем ...

Ипак, знала је да све долази у право време, па тако и ове речи које управо теку, остављајући видљив траг на екрану.

Знам како ћу провести дан ! - обрадовала се.

Ето шта је њој значило низање слова по чисто белој површини … то плетење нове приче…

Наду, радост и весеље срца.

Радовање срца… са којим ће ноћас мирно упловити у сан …

15. 12. 2023.